Свет гљива заступљен је са 219 врста гљива, од којих су неке ретке или су по први пут констатоване за југословенско подручје управо на Копаонику. Истраживања наводе да је Копаоник богат врстама гљива и да је вредно подручје за даља проучавања.

Познатије јестиве врсте гљива које могу да се нађу на Копаонику јесу: вргањи (Boletus edulis, B,pinicola, B.aereus…), лисичарка (Canthareiius cibarius), смрчак (Morchella sp.), сунчаница (Macrolepiota procera), шампињони (Agaricus silvicola, A.nivescens, A. semotus …), буковача Pleurotus ostreatus), краснице (Russula paludosa, R.cyanoxantha, R.virescens …), млечница (Lactarius piperatus), ђубретара (Coprinus comatus), благва (Amanita caesrea), пухара (Lucoperdon perlatum)…

Од отровних врста гљива на Копаонику се могу наћи и смртоносно отровне гљиве: зелена пупавка (Amanita phalloides) наша најотровнија печурка, ушиљена пупавка (Amanita virosa), пантеровка (Amanita pantherina), мухара (Amanita muscaria), лудара (Boletus satanas), смрдљива сунцобранка (Lepiota cristata)…

Готово све јестиве гљиве, веома цењене и тражене, имају своје праве правцате отровне двојнике чак смртоносне! Уколико нисте врстан познавалац гљива немојте се упуштати у било какве авантуре везане за брање и припремање јела од гљива!

„Гљиве су једна од најразноврснијих грана еукариота, али су у расправама о чувању и неговању живог света исувише често занемарене. Оне су чудо биодиверзитета. Када нека врста мајмуна нестане, свет обрати пажњу, али никада нећемо знати колико је гљива већ изумрло, изгубљено без помпе, осуђено да остане непознато и неименовано“…

Коначно по први пут се у Србији појавила књига која ће оспособити људе да детерминишу и разумеју гљиве своје земље. Књига „ГЉИВЕ СРБИЈЕ И ЗАПАДНОГ БАЛКАНА“ аутора Бранислава Узелца, представља благо које вреди имати у својој библиотеци. Нека послужи и као надахнуће и оруђе за делотворну бригу о пределима који представљају дом прелепих и ретких врста Србије.

СУНЧАНИЦА (Macrolepiota procera)

Плодно тело: шешир до 40 цм, испрва јајаст, затим заобљен па раширен и испупчен у средини, покривен браон љуспама на основи крем боје. Листици су густи, слободни, лако се одвајају од меса сесира, крем боје. Дршка до 40×4 цм, у основи је задебљана у виду булбе, покривена ситним, цик-цак поредјаним, браонкастим љуспама. Прстен је крупан, слозен, високо постављен, покретан.

Микроскопија: споре елиптицне до помало јајасте, декстриноидне, са израженом герминативном пором, 13-20 x 8-12 µм, у маси крем боје. Базидијуми су углавном са 4, ретко са 2 споре. Хелиоцистиди су углавном батинастог облика.

Месо: беличасто, непроменљиво, пријатног мириса, укуса попут младих ораха.

Станиште: плоди током лета и јесени по шумама, ободима шума и ливадама. Веома честа врста.

Јестивост: јестива, цењена.

Један од рецепата – како спремити СУНЧАНИЦУ на излету, кући…

Савет: морате добро познавати гљиве и бити 100% сигурни да је то баш та врста коју желите да пробате (више пута)!!!
Гљиве морају бити младе, здраве и свеже. Дршке одвојити од шеширића (доста су тврде и нису баш укусне). Сваки шеширић посолити по укусу и премазати маслцем. Преклопити два шеширића један преко другог и закачити зашиљеним дрвцетом или чачкалицом. Поређати их на плех за роштиљ и ставити на ватру. Између можете додати и парчиће сланине што ће додатно побољшати укус. Пећи око 5-6 минута са обе стране. Служити топло са свежим парадајзом.

Прави уживаоци добре хране знаће да им нема равне!

Један од рецепата – како спремити СУНЧАНИЦУ на излету, кући…

Савет: морате добро познавати гљиве и бити 100% сигурни да је то баш та врста коју желите да пробате (више пута)!!!
Гљиве морају бити младе, здраве и свеже. Дршке одвојити од шеширића (доста су тврде и нису баш укусне). Сваки шеширић посолити по укусу и премазати маслцем. Преклопити два шеширића један преко другог и закачити зашиљеним дрвцетом или чачкалицом. Поређати их на плех за роштиљ и ставити на ватру. Између можете додати и парчиће сланине што ће додатно побољшати укус. Пећи око 5-6 минута са обе стране. Служити топло са свежим парадајзом.

Прави уживаоци добре хране знаће да им нема равне!

ЗЕЛЕНА ПУПАВКА (Amanita phalloides)

Плодно тело: шешир до 15 цм, округласт, па раширен и заравњен, променљиве боје од жућкасте до браон, али најчешће у маслинастозеленим нијансама, испод глатке кожице је видљива влакнаста структура. Листићи су густи, слободни, беличасти или са нешто зеленкастог одсјаја. Дршка је величине до 20×3 цм, према основи шира, са булбом, бела, попрскана пигментом истим као онај на шеширу. Прстен је високо постављен, широк, висећи. Врећаста волва је споља бела, изнутра у нијансама шешира.

Микроскопија: споре широко елиптичне до округласте, амилоидне, 8-10×6-9 µм, у маси беличасте боје.

Месо: беличасто, помало сладуњавог цветног мириса

Станиште: плоди током лета и јесени по шумама, најчешће испод храста (Qуерцус). Честа врста.

Јестивост: смртно отровна!

Сваке године се забележи велики број тровања гљивама од којих се, на жалост један број заврши трагично. Статистички гледано, зелена пупавка је директно „одговорна“ за 95% тровања са смртним исходом.